Varvarstvo u Zemaljskom muzeju

25.05.2018.

U stvari, tek kada imamo Muzej koji prekoračuje granice naših zajednica, i novoizolovanih kultura (da ne govorim o etničkoj samogetoizaciji) – imamo istinski muzej u kome odmeravamo sebe, svoje podneblje, sa svetom, sa neprestanim tokovima i promenama vrednosti, kulturnih izraza.

Milena Dragićević Šešić 

Muzeji su sećanje zajednice, duša i svest jednog društva o samome sebi. 
Odbaciti Muzej znači odbaciti samoga sebe, sopstveni identitet i kulturu, i sve ono što nas je činilo posebnim, različitim, a utemeljenim u ovom prostoru kroz različita vremena.
Naravno, neki će reći da svaka zajednica ima ili treba da ima svoje muzeje, misleći pritom na etničke zajednice kao početak i kraj svekolikog postojanja, tvrdeći da je kultura samo i isključivo nacionalna, etnički obojena i određena. Kako bi onda izgledali Britanski muzej, Luvr, o Metropolitenu ili MOMI da ne govorimo?

U stvari, tek kada imamo Muzej koji prekoračuje granice naših zajednica, i novoizolovanih kultura (da ne govorim o etničkoj samogetoizaciji) – imamo istinski muzej u kome odmeravamo sebe, svoje podneblje, sa svetom, sa neprestanim tokovima i promenama vrednosti, kulturnih izraza. Muzej nam čuva prošlost, sećanje, ali istovremeno otvara razvojne perspektive, horizonte. Stoga bih, da je Narodni muzej u Beogradu otvoren, mogla da se radujem svakom Ličenoskom, Mujezinoviću i Meštroviću, a svakom Gabrijelu Stupici i Braci Dimitrijeviću u Muzeju savremene umetnosti! No, volela bih da imamo i mnogo više od Renoara, Mondrijana i Van Goga – da imamo Aniš Kapura, Sofi Kal, dakle, da i danas nabavna politika bude otvorena – svetska ... od čega smo naravno veoma, veoma daleko... 

Zatvoreni muzeji u Beogradu nas bole kao primer nebrige društva. Zatvoreni Muzej u Sarajevu je više od toga. On je zatvoren voljom i svesnom odlukom dela jedne zajednice i nespremnošću drugog da nađe odgovor – politički, socijalni, kulturološki. Zatvoreni Zemaljski muzej nije samo sramota Bosne i Hercegovine, već sramota celog regiona, a i Evropske unije.

Još uvek na isti način doživljavam sve muzeje u regionu kao svoje – kako god se zvali jezici kojima govorimo, oni nas povezuju! Prošlost nas povezuje! Zajedničke emocije. Još se sećam moje radosti kada sam u Londonskoj galeriji 1990. otkrila jednu grafiku Dževada Hoze... Hozo, kažem ja srećno, a oni me pitaju: kako to da znate umetnika iz Japana! Za njih je to jednostavno prezime zvučalo nekako japanski, a nisu se više sećali od kuda ta grafika kod njih. A ja sam istog trenutka u toj galeriji rigidnog imena („Art for offices“) osetila toplinu doma – Hozini valeri su me namah vratili kući. Stoga je i Zemaljski muzej – moj muzej. U njemu su i moja sećanja i moj život, i ne samo ona vezana za „Umjetnost na tlu Jugoslavije od preistorije do danas“, sa naše najlepše gimnazijske ekskurzije, već su svi artefakti „naši“ zajednički, a paradigma je svakako Sarajevska Hagada, jer je to dokument koji ovaploćujući jevrejsku kulturu u stvari pokazuje i našu kulturu, onu bolju, onu koja je uspela da je sačuva od nas samih i ratova, da je vrednuje tako da postane istinski deo naših kultura, onoliko koliko su Jevreji putovali i bivali sa nama u celom regionu.

Ali, ceo slučaj samo potvrđuje reči Valtera Benjamina There has never been a document of culture, which is not simultaneously one of barbarism, kako nema dela, tako nema dakle ni ustanove kulture koja u isto vreme nas ne podseća na varvarstvo. Nažalost - kad je reč o Muzeju u Sarajevu – varvarstvo se dešava sada.

Stoga, ne smemo dozvoliti da ugasne sećanje i da nestane institucija od važnosti za sve nas, institucija koja čuva bogatstvo naše – svetske kulturne baštine! Ne smemo dozvoliti varvarstvu da pobedi.


Milena Dragićević Šešić, redovna profesorica Menadžmenta u kulturi i Teorije medija Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. Šefica UNESKO katedre za kulturnu politiku i menadžment Univerziteta umetnosti. Profesorica na Evropskoj diplomi kulturnog menadžmenta (Brisel), i profesorica po pozivu na brojnim univerzitetima širom sveta. Učestvuje u nacionalnim i međunarodnim istraživačkim projektima u domenu kulturne politike, kulture sjećanja, urbane kulture, strateškog menadžmenta i održivog razvoja. Predsjednica žirija za dodjelu Evropske nagrade u domenu kulturne politike (2004 – 2011, Amsterdam). Objavila 15 knjiga i preko 150 radova. Prevođena na 17 jezika. Dobitnica visokog priznanja Ministarstva za obrazovanje Francuske: Vitez komandirskog reda «Akademskih palmi» (2003) i Zlatne plakete sa poveljom Univerziteta umetnosti u Beogradu 2004.